Blog stranice CONCESSIONALISM.ORG

Blog stranice CONCESSIONALISM.ORG

Povratak na glavnu stranicu:

http://concessionalism.org

Tomas Piketi (Thomas Piketty): globalna piketimanija i koncesionalizam

OsvrtPosted by gordost 22 Dec, 2014 09:11:13

Ekonomija nije baš kao druge nauke. U ekonomiji, za razliku, marketing naučnih rezultata je važniji od samih rezultata. Jer ako se marketing zanemari, čovek biva zaboravljen, a uticaj, ako ga je i bilo, počinje da bledi. Ne zovu ga više da drži predavanja, ne mole ga za savete, ne traže od njega da potpisuje knjige. Budući da se isticanjem određenih stvari a istovremenim zanemarivanjem svih drugih stvari u ekonomiji sve može i dokazati, i opovrgnuti, ekonomistima je potreban najveći mogući megafon preko kojeg će ubeđivati ljude da su baš njihovi pogledi ispravni. Nije baš kao nebeska mehanika koju ćutke priznaju i Amerikanci, i Rusi, i Kinezi upravo zato što je svakom od njih moguće nezavisno doći do njenih rezultata, zar ne?

Jedan od najnovijih uspešnih primera ekonomskog marketinga je, prema broju prodatih knjiga, Tomas Piketi. Piketi je francuski ekonomista koji sada već podseća na rok-zvezdu, sudeći po ovacijama koje na svojim predavanjima redovno dobija. A Piketijevu nejednakost, r > g, neki već uzdižu na pijedestal na kojem se nalazi E = mc². I poput ove Ajnštajnove relacije koja nam pomaže da shvatimo strukturu materije, za Piketijevu se tvrdi da objašnjava suštinu kapitalizma.

Ma da li će biti da je to baš tako?

Ekonomske teorije su kao fudbalski klubovi: za neke od njih navijate, a neke druge žarko želite da propadnu iako ne znate tačno da kažete zašto. Slično je i sa teorijom koju je Tomas Piketi izložio u svojoj obimnoj knjizi, Kapital u 21. veku, na osnovu koje je stekao svetsku slavu. Međutim, bez obzira na to što Piketijeva teorija već sada ima veliki broj navijača, ali i protivnika, ovde se nećemo baviti njenom istinitošću. Kada se radi o ekonomiji, ovakvi pokušaji su ionako bespredmetni. Piketijeva teorija je samo još jedna ekonomska teorija koja svoju privlačnost duguje više marketingu nego nekakavoj naučnoj egzaktnosti bez obzira na količinu podataka koje je Piketi upotrebio: količina podataka koje je Piketi pri tom zanemario je po prirodi stvari neuporedivo veća. Umesto toga, zadržaćemo se na krajnjem rezultatu, jednom romantičnom ekonomskom "receptu" koji proiziliazi iz Piketijevog učenja bez da se upuštamo u istinitost tog učenja, a to je da je neophodno povećati porez na imovinu, što mnogi tumače kao zahtev da se proporcionalno smanji porez na prihod.

Ovaj zaključak je interesantan pre svega zato što je ispravan iako to ni u kom slučaju ne potvrđuje Piketijevu teoriju. Stvar je u tome što ispravnost ovog zaključka tu teoriju i ne opovrgava: logika kaže da je tačne zaključke moguće dedukovati i iz netačnih premisa, što znači da dokaze o ispravnosti celog Piketijevog učenja valja tražiti na nekom drugom mestu. Međutim, ova priča znači da je do zaključka do kojeg je došao Piketi moguće doći i na neki drugi način. Koncesionalizam je jedan takav način, s' tom razlikom što koncesionalizam tvrdi daleko više. U stvari, može se reći da je koncesionalizam, kada je reč o smeru na koji je ukazao Piketi, došao do kraja puta.

Više o koncesionalizmu možete pročitati u knjizi koju možete besplatno preuzeti ovde.













Zašto propada srpsko selo?

OsvrtPosted by gordost 10 Feb, 2014 00:26:39

Utvrdimo najpre sledeće: od 5 hektara zemlje, koliko ima prosečni srpski seljak, ne može se normalno živeti!

Ovo nije teško razumeti. Uzmimo da je prosečan godišnji neto prihod po hektaru zemlje čak 400 evra, koliko iznosi evropski prosek. Prosečan neto prihod je ono što preostane kada se odbiju svi troškovi proizvodnje, prodaje i razvoja samog imanja. Ilustracije radi, ukoliko neke godine rod podbaci i ne donese nikakav prihod, ili ukoliko se čeka više godina da višegodišnje biljke dovoljno porastu da bi počele da donose prihod, sve ovo ulazi u prosečan neto prihod.

Vratimo se našoj računici: ako pomnožimo onih 400 evra po hektaru sa 5 hektara, dobijamo 2000 evra godišnje, ili nešto preko 150 evra mesečno. Od tih 150 evra potrebno je kupiti svaku potrepštinu koju nije moguće proizvesti na seoskom imanju. Znači odeću i obuću za sve članove domaćinstva, frižider, televizijski aparat, automobil za onog kome je potreban, struju… Ne daj Bože da se neko razboli, onda lekovi i troškovi prevoza do lekara takođe opterećuju budžet od 150 evra. A o telefonu, internetu, knjigama i drugim sadržajima da ne govorimo.

Da li je onda čudno što mladima ne pada ne pamet da žive na selu i što koriste svaku priliku da migriraju u grad?

Uporedimo ovo sa računicom koju bi srpski seljak imao ako bi hipotetički posedovao onoliko zemlje koliko poseduje prosečni seljak u nekoj razvijenoj zemlji, na primer Danskoj. U Danskoj, seljak u proseku poseduje 50 hektara zemlje. Ukoliko bi i srpski seljak posedovao toliko, onda bi mu čak i prihod od 100 evra po hektaru doneo 5 000 evra godišnje, što mesečno iznosi preko 400 evra. Zbog rada potrebnog da se uloži da bi se ostvario ovaj prihod, srpski seljak ne bi bio dobitnik na tržištu rada, ali ne bi bio ni veliki gubitnik, a naročito ne u odnosu na nivo svog obrazovanja. Najvažnije je da bi u tom slučaju nestao jak podsticaj migraciji iz sela u grad, te bi se potreban broj radno sposobnih ljudi posvetio poljoprivrednoj proizvodnji.

Uporedimo ovo sa trenutnim stanjem U Srbiji gde su mnoge površine zaprložene, ili se koriste samo za ekstenzivnu niskoprofitnu proizvodnju, često podmirujući potrebe jednog jedinog seoskog domaćinstva.

Srpsko selo uništava sitnoposedništvo karakteristično za srpskog seljaka. Iako se sitnoposedništvo donekle može objasniti kao tradicija ovog podneblja, ono je bar u jednakoj meri posledica komunističke ideologije i posleratnih agrarnih reformi nošenih idejom da je dobro da smo svi podjednako siromašni.


❅ ❅ ❅


Na poslednjem putovanju, u avionu sam razgovarao sa jednim preduzetnikom u oblasti poljoprivrede. Ispričao mi je jednu zanimljivu priču.

Pre nekoliko godina preduzetnik je nameravao da osnuje farmu goveda. Želeo je da se bavi intenzivnom, ali ekološkom proizvodnjom. Sanjao je o tome da farma bude u Dragačevu… idiličan i nezagađen kraj, kao stvoren za ispašu goveda, mada nije odmoglo ni to što je preduzetnik bio upola Dragačevac. Međutim, teškoća se sastojala u tome što se preduzetnik nije mogao zadovoljiti površinom od 5 hektara koliko poseduje prosečan srpski seljak. Njemu je bila potrebna daleko veća površina, recimo 50 hektara, a možda i više. Ovo je zato što se ekološka proizvodnje svodi na to da goveda ne jedu gotov koncentrat, što je uobičajeno, nego da isključivo jedu prirodnu hranu: leti travu, a zimi seno. A za ovo je potrebno mnogo trave, čak strašno mnogo trave, što opet zahteva strašno veliku površinu na kojoj će sva ta silna trava da poraste.

Zadovoljiti potrebu za većom površinom u Srbiji uvek je problem, a na tako malom prostoru kao što je Dragačevo ovaj problem je još veći. Ovo zato što čak i da neko poseduje tako veliku površinu, ona obično nije na prodaju, ili se ne nalazi baš na idealnom mestu. Ipak, preduzetnik je bio optimista. Ako već nije u stanju da kupi veliku parcelu odjednom, od jednog vlasnika, možda je moguće kupiti više susednih parcela od više vlasnika, pa ih spojiti? Preduzetnik je zato mirno odabrao mesto koje je smatrao pogodnim, a onda je kontaktirao vlasnike. Bio je ubeđen da otkup zemlje neće biti problem s obzirom na to da deo parcela nije bio korišćen, ili je bio korišćen samo za ekstenzivnu niskoprofitnu proizvodnju.

Međutim, ono što po zdravoj logici ne bi trebalo biti problem, ispostavilo se da je upravo to: na scenu je stupila tradicionalna sumnjičavost srpskog seljaka. Preduzetnik je ubrzo spoznao da je nezahvalno kupovati nešto što vlasnik nije sam oglasio na prodaju; u tom slučaju odmah se javlja sumnja da iza svega stoji nešto drugo. Osim toga, zbog bojazni da će komšije za svoju parcelu pogoditi daleko višu cenu od sopstvene, vlasnici su počeli zahtevati nerealne sume, ponekad nekoliko puta uvećane u odnosu na tržišnu cenu. Preduzetnik je iznenada bio izložen pljusku nerealnih zahteva, pri čemu je tvrdoglavost jednog vlasnika izazivala lanac nerealnih zahteva ostalih vlasnika. Iako je od samog početka bio spreman da za zemlju plati nešto više od tržišne cene, u novonastaloj atmosferi do dogovora ipak nije moglo doći, i preduzetnik je na kraju shvatio da je prinuđen da svoj san ostvaruje na nekom drugom mestu.


❅ ❅ ❅


Ovde ni u kom slučaju ne želimo nešto zameriti srpskom seljaku: on se samo prilagodio postojećem sistemu, štiteći pri tom ono što smatra sopstvenim interesom. Iako smo uvereni da bi proizvodnja ovog konkretnog preduzetnika bila u društveno-ekonomskom smislu korisnija i značajnija od zbirne prozvodnje svih vlasnika parcela o kojima je reč, na ovom mestu nećemo ni na tome previše insistirati. Ovde jedino želimo da kažemo da preduzetnik nikada nije dobio priliku da to dokazuje. Ko god da se našao u njegovoj situaciji, njegove poslovne zamisli bi sprečili zaostali vlasnički odnosi koji favorizuju sitnu proizvodnju, odnosi koji drže vlasnike zemlje u klopci večitog siromaštva.

Ovi negativni podsticaji su osnovni razlog propasti srpskog sela.

Sve drugo je posledica.


❅ ❅ ❅


Koncesionalizam je uređenje koje, kada je reč o upotrebi prirode, isključuje ovakve negativne podsticaje. U koncesionalizmu, zemljom bi i dalje raspolagali oni koji je koriste, ali bi je gubili oni koji je ne koriste, kao i oni koji je ne koriste na dovoljno produktivan način. Umesto što se obratio vlasnicima, preduzetnik bi se u koncesionalizmu mogao neposredno obratiti opštini sa zahtevom za korišćenjem željene parcele, ponudivši joj pri tom cenu koja bi za opštinu bila značajno povoljnija od cene koju plaćaju trenutni držaoci, ili koncesionari.

Iako ovaj primer duboko zadire u srž koncesionalzima, koncesionalizam je daleko kompleksnije uređenje nego što primer pokazuje.

Više o tome u knjizi koju možete preuzeti na http://concessionalism.org.











































Da li ekonomisti imaju šta da kažu o bitkoinu?

OsvrtPosted by gordost 01 Jan, 2014 02:42:20

Pol Krugman je opet napao bitkon. Prvo u NYTimes, a samo dan kasnije još žešće na svom blogu, tvrdeći da je bitkoin zlo koje ne treba da postoji.

Zamislimo da je obrnuto: da ceo svet koristi bitkoin, i da se onda pojavi neki pametnjaković koji predlaže dekretni novac kao sredstvo plaćanja.

Svi bi mu se smejali do iznemoglosti.

Mejnstrim ekonomisti nisu u stanju da shvate bitkoin zato što žive u svetu dogmi koji su sami kreirali.

A bitkoin se ne uklapa u taj iskonstruisani svet. I to se ne uklapa nikako!

Ekonomska nauka nije kao matematika gde na primer za validnost Pitagorine teorema nije potrebna reputacija Pitagore. Pitagorina teorema važi nezavisno od ličnosti Pitagore, a tu teoremu zovemo Pitagorinom samo zato što je Pitagora prvi za koga znamo da ju je dokazao.

U Kini istu teoremu zovu Gouguova teorema.

U ekonomiji je drugačije: validnost nekog tvrđenja se prvenstveno ocenjuje iz ugla reputacije ekonomiste koji to tvrdi. A reputacija se stiče na razne načine... ovde čak ni laktanje nije strano, iako pomaže ako neko lepo piše ili autoritatvino govori. Otuda gomila raznih Džefri Saksova, Pol Krugmana, Mlađana Dinkića i drugih ekonomista spremnih da nas ubeđuju u stvari u koje se ni sami ne razumeju.

U tom svetu reputacija je sve, a dogmatika koju "provereni" autoriteti kreiraju surogat je istinskom znanju.

Jedan od najiritantnijih argumenata proizašlih iz takvog sveta je dogma o deflaciji koju ekonomsiti ne propuštaju da nahuškaju na bitkoin.

K'o bajagi, ako bi svi koristili bitkoine (a njih može biti samo 21 milion), to bi delovalo pogubno na ekonomiju zato što bi vrednost novca rasla. Ljudi bi štedeli, a ekonomija bi stala, te bismo gladovali baš kao za vreme Velike depresije 30-tih.

E cvrc!

Čuj ovo... ako bi svi koristili bitkoin? Bitkoin kao sistem plaćanja uopšte ne zahteva ekskluzivnost. Naprotiv! Ukoliko se zaista pojavi rupa u ponudi bitkoina koja istinski smeta tokovima plaćanja, u svetu Bitkoina brzo će se pojaviti neka druga valuta koja će popuniti tu rupu u potrebnoj meri. To samo u glavama ekonomista odzvanja dogma da novčani sistem mora biti jednovalutni i nametnut.

Suština je u tome što ne mora!

Osim toga, prirodna deflacija ima korisnu (korektivnu) funkciju, i važan je deo samoregulacionih tržišnih mehanizama.

Ekonomija 30-tih nije stala zbog deflacije, nego zato što je kolabirala kreditna piramida. Ovaj kolaps je zaustavio ponudu kreditnog novca, i to je ono što je narod doživeo kao deflaciju.

Deflacija 30-tih je posledica, a ne uzrok. Ova deflacija je bila pre svega veštačka zato što je proistekla iz ustrojstva ekonomije i ustrojstva bankarskog sistema, a ne iz prirodnih ekonomskih tokova.

Zdrava deflacija, ili deflacija koja nije posledica dekreta ili raspada dekretima nametnutih piramdalnih šema, prirodan je signal stanovništvu da valja štedeti, pokazatelj da je ekonomija u opasnosti od pregrejavanja. Pri tome je ovaj signal izuzetno tačan u tom smislu da tačno pokazuje koliko valja štedeti. Što je deflacija manja, valja štedeti manje, i obrnuto.

Zdrava deflacija nas opominje da u predobrim ekonomskim vremenima malkice stanemo na loptu i da ne bacamo pare na gluposti, nego na potrebe nasušne. Na sličan način nas zdrava i prirodna inflacija opominje da valja trošiti, da ekonomiji treba pomoći da stane na noge - našom potrošnjom!

Zbog svega navedenog, nijedan od deflacijom inspirisanih argumenata protiv bitkoina nije validan.

Ako ništa, Bitkoin nas na ovom mestu podseća da je neophodno osloboditi se stega kvazi-stručnjaka i njihovih cenjenih mišljenja iz oblasti ekonomije.

Oni nisu potrebni da bi se ekonomija odvijala.

U stvari, oni ekonomiji samo smetaju!